Tuesday, October 06, 2009

Hoćemo li u Šabac na vašar?


Vašar! A gde nego u Šapcu! Krkljanac i trešteći narodnjaci. Šta je tako čarobno u svoj toj vrevi?

Kao mala sam obožavala vašar, ali u mom slučaju to je značilo novogodišnji vašar na Beogradskom sajmu. U nekom svesnijem uzrastu izrazito sam izbegavala sva ta okupljanja sa preeksponiranim sadržajima. Na vašare nisam išla, svadbe obilazila u širokom luku (za svoje venčanje obukla teksas haljinu dok je dragi bio u bermudama i starkama =) I onda, ulaskom u neko zrelije doba, počinjem da doživljavam socijalne fenomene tipa vašar ili svadba na jedan novi način, i ne bežim više od njih.


Vašar. Koncentirsana zabava, preglasna muzika, vrteške i konjići, kič u raznim oblicima, autodromi, šećerna vuna, kuća strave, miris roštilja i pečenja na sve strane, zid smrti, improvizovani restorani pod šatorima, helijumski baloni, licitarska srca, puno Roma, puno prosjaka, obavezno neravno tlo, i puno zanatlija sa svojim proizvodima - od svilenih bombona i lizalica u svim oblicima, preko grnčarije, plehova, do opanaka i drvenih stočića i stolica.


U prednjem delu su tezge sa suvenirima ili sitnom robom. Svi prodavci su navalentni. Ako se po nekom uobičajenom bontonu pokušate odbraniti od njih, gubite bitku. Ako se iz zvuka vašeg glasa oseti malo grube ili čak podsmehujuće odlučnosti, dobijate bitku. Neverovatne transformacije su moguće u ovakvim okolnostima.


U deci se javlja totalna zbrka prejakih osećanja. Hteli bi da vide i probaju sve. Adrenalin raste. Gledaju potpuno opčinjeno veliku vrtešku i decu koja lete u njoj. Sreća pa su premali za pravu vrtešku, biramo neke malo bezbednije vožnje. Mladji hoce u helikopter, ali kad je seo doziva i mene. Klimanjem glave prodavac karata daje odobrenje da udjem sa detetom u helikopter, jer ima dva mesta, jedno iza drugog. Ulazim i pod mi krcka pod nogama. Pogledam, neki delovi poda su totalno truli, kao neka Peglica stara 30 godina zaboravljena negde na parkingu. I ova sprava verovatno ima toliko. Ipak, poleteli smo! Malac oduševljen, to je iskrena, najiskrenija radost u njemu.


Stariji hoće u kuću strave. Malac bi pre na neke vožnje. Ispunjavamo im želje. Usput ulazimo da se vidimo u krivim ogledalima. Ulaznice kupujemo od ogromnog Roma, ljubaznog, sa dugačim noktom na malom prstu. Osim ulaznica deca dobijaju i po jednu kinesku drangulijicu, gratis (vašarski marketing). Jedan je dobio neki užasno zvučeći mobilni telefon, a drugi nešto durgo, i pošto su obojica htela telefon usledila je organozovana raspodela naizmeničnog posedovanja i korišćenja kineskog telefona, kako ne bi došlo do svadje.


Meni najdraži deo je onaj sa klopom, gde su se deca naravno najviše smorila. Vrte se prasići na ražnju, roštilji rade, gomile tortilja se peku. Ah, te vašarske tortilje! Pamtim ih kao nesto sto se nije moglo naći u običnom gradskom grillu, već samo na vašaru. Jela sam pljesku u tortilji, dragi jeo svadbarski kupus, deca ćevape. Pljeska nije loša, ali oseća se da je naduvana praškom, nema onaj mrvičasti mesni ukus. Tortilja je dobra, al' nije ništa za padanje u nesvest, kako mi je u pamćenju ostalo. Imaju miris roštilja i to je stvarno nešto posebno, ali mogu vam reći da su moje tortilje za roštilj bar za koplje ispred ovih ;)


Šećerna vuna! O bože, koji šupalj proizvod, a opet tako neodoljiv u svom neobičnom šarenilu i prozračnosti. Sve je tog dana dozvoljeno, pa i šećerna vuna. Deca dobijaju višebojni primerak, mi veliki uzimamo vreteno izrazito roze boje. Teta koja mota vunu ima previše kilograma i tetovažu, probodeno srce, suvenir neke mladalačke ljubavi.


Svilene bombone su moja slabost. Deca su dobila po lizalicu a mama je sebi uzela svilene bombone. Tata je mami kupio licitarsko srce, iako mu je praktična mama rekla da ne baca pare na nešto što se neće pojesti ;)


Kad smo odlazili sa vašara, oko 18-19h tek je onda nastala poptpuno nenormalna gužva. To je bilo bukvalno kao da ste u prepunom busu u jutarnjem špicu, s tim što je ovde skoro nemoguć svaki verbalni vid komunikacije od sudara 300 raznih novokomponovanih melodija, često i potpuno izobličenih od jačine. Sporazumevamo se očima, i čvrsto držeći decu za ruke tražimo izlaz iz ove vreve.

U centru Šapca je bio karneval, ali previše je to stimulansa za jedno popodne, naročito za decu koja su već bila premorena. Muvamo se malo tuda, čekajući da sat otkuca 20h i da krenemo nazad za Beograd. To je neko vreme koje je dovoljno kasno da, ukoliko zaspe u kolima, deci otpočne noć...

Kupila sam špric za tulumbe. I duguljasti trouglasti pleh za sitne kolače. Dok sve to sad isprobam i uvežbam, imaću obim struka kao teta koja pravi šećernu vunu : /

p.s. Specijalno se zahvaljujem Ceci, mojoj dragoj drugarici koja je išla na vašar sa nama, i sve vreme pazila decu kao da su njena, čime je meni omogućila da stignem da upotrebim fotoaparat, ali i sama slikala, i ustupila mi nekoliko fotki koje sam ovde objavila.

8 comments:

  1. Hoćemo!
    Ja vašare, kao i ti pamtim iz djetinjstva kao Sarajevski novogodišnji vašar koji se održavao u Skenderiji. Radovala sam mu se, ali čemu se dijete ne raduje? Na jednom, a tačno znam da je bilo '78. dobila sam knjigu 365 priča, koju, vjerovala ili ne, imam i danas. Sa tih davnoh vašara imam i jednu staklenu figuricu Bambija, koja mi je mnogo draga.
    Danas, gužvu ne mogu podnijeti, ali baš nikako. U Sarajevu i nema sličnih događanja, a za negdje drugo u Bosni, ne znam. Vjerovatno ima, ali sam totalno operisana od dešavanja u svojoj bližoj okolini, jer jedino gledam kablovsku. Kada bi na Sarajevo pao meteor bila bih zadnja koja bi to znala.
    Slike koje si snimila su predivne. Vašari su živopisna mjesta i inspiracija svakom fotografu. Svakakvih likova se tu može vidjeti, jedino što će teško pristati da ih slikaš. Taj kičeraj na vašarima je meni super i sigurno je dobar materijal za slikati...BTW, čudnog li kazana na jednoj fotki. Čini mi se da je napravljen od onog sjajnog i katastrofalnog materijala od kojeg rade kinesko poszuđe za kuhanje. Strašno je što umiru stari zanati. pa zar nije bilo pravih kazandžija da iznesu svoju robu? Zar ora sve na ovom našem tržištu biti Made in PRC?
    Licitarska srca obožavam i skupljam ih. Nisam znala da se prave i kod vas. Ja ih imam iz Mađarske i iz raznih krajeva Hrvatske sa sajmova, kako oni oupšteno nazivaju i vašare.
    Pozdrav, drago mi je da ste proveli lijep dan.

    ReplyDelete
  2. ajme nisam bila na nekom vašaru već 100 godina. toga više u zagrebu niti nema. samo crkvena prošćenja..

    sjajan post

    ReplyDelete
  3. Rado bih na vasar !!!
    Volim da pogledam sta sve ima,a ima svasta..:))
    Srbac je jedino mijesto gdje sam sa roditeljima kao klinka isla,a to je bilo jako davno !!!
    Divna porodica,klinci su ti super,obozavam ih gledati na tvojim fotografijama,posebno kad pomazu mami u kuvanju !!:))

    ReplyDelete
  4. Merhaba,

    Gezinizden resimler hoşuma gitti.Ogullarınızda çok şirinler.

    Sevgiler*

    Türkiye-Ankara

    ReplyDelete
  5. Obožavam čitati tvoje postove i jako mi je drago da vas sve vidim :)... pozdrav... :)

    ReplyDelete
  6. I ja sada ne mogu smisliti nikakavu gužvu. Čini mi se odmah me uhvati panika. A, nekada smo svi voljeli vašare, sajmove ili derneke što bi mi Iz BiH rekli. Na kraju i tu ima dosta zanimljivih stvari, toliko različitih ljudi, boja, ...
    Važno je da ste se vi lijepo proveli i da su se dječica zabavila. Premedeni su!

    ReplyDelete
  7. Kod tebe ima uvijek interesantnog štiva :) Klinci su ti medeni, a ti bi mogla drugi avatar jer sam ja na coolki mislila da si starija :(

    ReplyDelete
  8. krasan post i slikice! bas mi je drago vidjeti vas na okupu:)))

    ReplyDelete

All rights reserved 2008-2014.
Maja Babić
http://mamajacooks.blogspot.com
kontakt: mamajacooks@gmail.com