Monday, September 19, 2016

Izađi mi na teglu,
a za đubre vidi šta ćeš


Imam drugaricu iz Aranđelovca koja pravi mnogo dobar ajvar. Pominjala sam je i ranije, možda se sećate.

I rešila ona da se prijavi na takmičenje u pravljenju ajvara, pod simpatičnim nazivom "Izađi mi na teglu". Ovaj sajam-karneval pripreme ajvara se organizuje već tri godine za redom, obilazi gradove u Srbiji i u svakom bira lokalnog pobednika, da bi se na kraju sezone isti skupili na finalnom takmičenju za najbolji ajvar na nivou republike. Naravno, tu su i sponzori, nagradice itd.

Sve je to lepo kao ideja, i veoma sam se obradovala kad mi je Jelena rekla da će se prijaviti. Došla sam da je bodrim, da joj smetam i škljocam aparatom, i da pomognem oko ljušćenja paprike, ako mi dozvoli ;) Ishod - uspela je, i u polu-uslovima u kojima je radila, da napravi savršen ajvar, i osvojila je drugo mesto!

No, o savršenstvu ukusa i Jeleninoj recepturi ćemo neki drugi put, a sada moram da se dotaknem našeg sivila, pošto su mi ti utisci, na žalost, jači.

Pre svega, mesto ovakvom događaju NIJE na centralnom gradskom trgu, a naročito ako nisu obezbeđeni higijenski uslovi do u sitna creva, da se centar ne bi pretvorio u vašar i smetlište, što se na kraju desilo. Razumem ja da bi ionako slaba posećenost bila još slabija da se sve dešavalo negde na periferiji, ali bar je Aranđelovac grad koji ima onoliki park u samom centru...

Bina i deo ozvučenja su bili postavljeni tačno ispred ulaza u gradsku opštinu, u kojoj su se i tog dana, kao i svakog drugog, održavala venčanja. Posmatrala sam tek venčani par koji je imao priličan izazov da nađe mesto za slikanje nakon izlaska iz opštine, da ne pominjem što je bio primoran da sluša preglasnu hoki-poki muziku.

Ajd' to i da zanemarim, gde god je vašar, tu uvek i muzika trešti. Pa bolje da trešti hoki-poki nego ceca-jeca. Preovladavala je dečija muzika, obzirom da su većinu posetilaca sačinjavali roditelji sa malom decom, pošto je bio najavljen zabavni program za najmlađe, uz animatore, Jagodicu Bobicu itd.


Ono što je ovde najviše bilo zanemareno, to je činjenica da se ceo događaj bavi pripremom HRANE. Za rad sa hranom, i to celodnevni, a sve je trajalo od 11h do 18h i kusur, neophodni su higijenski uslovi, ne samo namirnice i izvor toplote.

Učesnici su dobili po parče prostora na trgu, svaki tim je imao svoj otvoreni šator. Pod njim malenu peć na drva, nizak stočić zastrt tufnastom mušemom, četiri male plastične sklopive stoličice, na mah mi se učinilo da je sve nekako bilo nasetovano na dečiju visinu.

Svaki tim je dobio još i tridesetak kilograma paprike, litar ulja i jednu (!) veliku plastičnu vanglu. Kapiteni timova su dobili i zaduženje da mušeme i vangle vrate oprane i čiste, pošto karavan sutra putuje u drugi grad, pa im treba za nove takmičare. Znači, danas je u Alibunaru neko koristio vanglu i mušemu koje su čiste onoliko koliko smo mi mogli da ih operemo. A znači i da smo mi koristili vanglu i mušemu koju je za nas oprao neki Valjevac dan ranije.

Na učesnicima je bilo da ponesu svoj alat - šerpe, varjače, mašine za mlevenje, nožiće, vanglice, cediljke i sve drugo što misle da im treba. Što je OK, alat je alat, komotnije je raditi sa sopstvenim, poznatim. Ali se pitam, da li je u tom slučaju OK da na sajtu manifestacije piše:

Kako u prethodnim tako i u ovoj godini takmičarima će takođe biti obezbeđeni svi potrebni uslovi za nadmetanje. Sve što učesnici treba da urade je da se naoružaju tajnim receptima, dobrom voljom i da nam“izađu na teglu”!

Organizatori su obezbedili cistenu sa vodom, uredno parkiranu uz samu ivicu pločnika na trgu, na granici betona i zemlje, da bi slavine bile iznad zemlje. Da je voda ovde bila potrebna samo za pranje ruku i da manifestacija nije trajala ceo dan, verovatno bi ta jedna cisterna sa dve slavine bila sve što je potrebno. Ipak, ko je ikada radio sa pečenom paprikom zna da tu ima dosta "prljavog" posla. Vi smete da ne znate, ali organizacija ovakvog dešavanja ne sme.

Moralo se misliti o tome da je čišćenje veće količine paprika posao koji iziskuje dosta tečnog đubreta, koje se mora negde baciti, a voda se mora često menjati. Učesnici su prosipali vodu sa ljuskama iza i oko cisterne, na zemlju. Voda nije imala kuda da otiče pa se brzo napravilo blatno jezero ispod slavina, prošarano peteljkama, semenkama i ljuskama od paprika. Nemam sliku da vam ovo dočaram, a možda i bolje što nemam. Nisam ni imala nameru da pravim ovaj dokumentarac, pa većinu svega opisanog morate zamisliti.

Na tom brlogu smo, najbolje što smo mogli, prali i naše sudove, i onu vanglu za koju smo obećali da ćemo je vratiti čistu, i tegle u koje ćemo sipati ajvar, a sve deterdžentom i sunđerom koji smo trknuli da kupimo u obližnjoj prodavnici. Tegle su svakom učesniku donete neoprane, tek izvađene iz fabričkih pakovanja jednog od sponzora, Srpske fabrike stakla.

Da ne pominjem da ako je neko od učesnika morao u toalet, tokom skoro osmočasovnog bavljenja po toplom danu, morao je sam da se snađe. Pa mislim, 'ajte molim vas, šta je tu problem? Ima kafića okolo, u centru smo, zar ne?

Moglo se pretpostaviti i to da paprika ume da curi tokom mlevenja. Najobičnije novine za podmetanje pod sto bi sprečile pojavu crvenih reka koje su tekle oko većine štandova. Na kraju događaja centralni gradski trg zadobio je elemente horora.

prizor sa jednog štanda

Dalje. Kad se dešavanje približilo kraju, svako od učesnika je dobio po jedan tanjir na koji je trebalo da stavi uzorak svog ajvara, za žiri. Taj tanjir je bio KARTONSKI. Za ajvar, vruć i vlažan. Pa jest', lakše je kupiti i nositi pakovanja kartonskih tanjira karavanom, nego uložiti još malo truda, pa od Metalca, koji je bio jedan od spoznora, pribaviti plehane tanjiriće ili lončice iz neke od njihovih divnih kolekcija i naći način da ti sudovi u svaki grad doputuju čisti.

Još jedan minus, velik k'o kuća za manifestaciju koja se bavi ajvarom, simbolom tradicije i prehrambene kulture na koji smo kao nacija toliko ponosni, ide na konto izbora hleba. Naime, posetioci koji su hteli da probaju ajvare po štandovima, i takmičari koji su želeli da probaju konkurentske proizvode, činili bi to uz komad hleba na koji bi im bilo sipano po malo crvenog namaza. Ajd' što je bio iznet samo i isključivo beli hleb, nego što je to bio rezani hleb za tost, ali ne tostiran, nego onako, iz celofana istrešen u korpicu - po mom mišljenju je neoprostivo. Gumenasto, četvrtasto parče bajatog belog hleba...


Razmišljam - zašto? Zbog praktičnosti? Poput kartonskih tanjira, tost hleb može da se nabavi i po nedelju dana unapred, i ostavi da mirno putuje karavanom. Taman posla da se u svakom gradu, koji sigurno u centru ima pekare i prodavnice, nabavi svež hleb, makar i samo beli. Ako ni zbog čega, a ono zbog poštovanja prema ajvaru, centralnom motivu manifestacije! Da ne idem dalje u razmaštavanje o potencijalnim mogućnostima, tipa da se izložbeni smederevac, proizvod MBS-a koji je takođe bio među sponzorima, stavi u službu pečenja domaćeg hleba, ili makar tostiranja onog iz celofana na plotni...

Ima još. Iz malene peći koju treba ložiti neprestano duži niz sati, u nekom trenutku potrebno je izvaditi žar i pepeo. Ali potrebno je i imati kud s njim.



Da li je zaista bilo nemoguće u organizaciju uključiti i pranje tegli i vangli, u saradnji sa gradom obezbediti kontejner za "mokro đubre" i naći način za odvođenje vode da bi se sprečilo blatište pod slavinama, neke mere zaštite da se pločnik ne uprlja onoliko, organizovati kofe za pepeo i žar i lopatice za vađenje istog, te nabaviti higijenska sredstva poput sunđera, krpa, ubrusa, deterdženta i sapuna, pa i platiti honorare za par higijeničara koji bi pomagali oko održavanja čistoće na štandovima i okolo? Izgleda da jeste.

Da li je moguće nešto od uslova poboljšati za gradove u koje će karavan tek stići tokom ove sezone, ili makar u narednim godinama? Ne znam, ostaje nam svima da se nadamo.

p.s.
Kasnije mi je palo na pamet da je deo pripremljenog ajvara, a svaki štand je proizveo 8-10 tegli, sigurno bilo moguće donirati narodnim kuhinjama ili sličnim ustanovama, umesto da se sav ostavi takmičarima. Da li se toga niko nije setio? Ili se jeste setio ali iz razloga koje mogu samo da nagađam, ne i sproveo? Ko zna...

komentara: 13

  1. Mi smo zemlja koja na polju hrane ima mnogo da ponudi i pruži, a zezamo se na veliko. Imam utisak da je svaka gastro-manifestacija organizovana jadno i neuko, po onoj "htela rđa da slavi, nije imala šta da postavi". Ovako bitna i velika stvar je mogla da postane tradicionalna, deo turističke ponude Srbije, ali ko god jednom ode i vidi ovako nešto, nikada više mu neće pasti na pamet da ponovi dolazak. Šteta. I onda se ljutimo kada šljivovicu patentiraju Nemci. A ajvar Slovenci.

    ReplyDelete
    Replies
    1. mogu da patentiraju, al n'umeju da naprave :)

      Delete
  2. Sve je to isti jad na ovim prostorima. Mi smo najpametniji, ap zašto bilo što učiti od nekog drugog? Jako sam gadljiva i pitanje je što bih od ovog probala, jer se hrana ne poslužuje golim rukama koje su bile tko zna gdje, pa onda sve ostalo. Nije to o čemu pišeš iznimka, to je pravilo. Šteta.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Niko tebi ništa ne poslužuje golim rukama - ti uzmeš hleb svojom rukom, i na njega ti neko sipa ajvar kašikom. No, ne sumnjam da su stvari generalno slične i kod vas.

      Delete
  3. Bravo Majo, sjajan tekst!Ima sve to veze, taj sveopšti diletantizam koji nas je preplavio, sa (ne)kulturom, ja mislim...No, da ne zaboravim da cestitam pregaocu..Bravo Jeco, napred naši!

    ReplyDelete
  4. Sačuvaj bože, ali zašto me to ništa ne čudi? Realno više bih se čudila kada bih pročitala pozitivnu kritiku. Strašno.

    ReplyDelete
  5. Draga Majo, da li si mozda razmisljala da ovaj svoj komentar ponudis nekim novinama. Mozda Politici ili Blicu. kada pisu o pravljenju riblje corbe, zasto ne bi I o ajvaru. Mozda ce neko I uraditi nesto. stete bi bilo da ovako dobar, stvarno dobar tekst sa jako puno dobrih saveta bude citan samo od nas koji poseciju tvoj sajt.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Nisam razmišljala o tome. Hvala ti na podršci i svim lepim rečima.

      Delete
    2. (par nedelja kasnije)
      Ponudila sam tekst Blicu, objavljen je u okviru Blic Žena portala.

      Pozdrav!

      Delete
    3. (i još malo kasnije)
      A onda se nešto desilo, pa link više ne radi...

      Delete
  6. Poštovana Majo uživanje je čitati, gledati vaše recepte, a posebnu draž imaju komentari uz recept....Vi ste mi otkrili g. Jelenu i evo već dve godine uživamo u njenim ajvarima... Mnogo sam se obradovala kad mi je javila da je osvojila drugo mesto u sigurno vrlo oštroj konkurenciji...

    A svi komentari uz ovaj tekst su na žalost odraz nekih "novih" vrednosti... nismo mi bili takav narod...

    ReplyDelete
    Replies
    1. I meni se čini da je ranije bilo nekog reda više. Ili je možda svega bilo manje, pa i manifestacija ovog tipa...

      Hvala vam veliko na svim rečima podrške, i hvala što ste imali poverenja u preporuku za Jelenin ajvar. I mi se sladimo njime, bog'me već četiri godine... :)

      Delete