Saturday, July 02, 2016

Rolnice od sirovih tikvica


Bila sam pre neki dan u školi, na dodeli knjižica kod starijeg sina. Stižem pravo s posla, 16.58h, ulazim užurbano, upućujem generički osmeh ka prisutnima u učionici skenirajući je u celosti nekim rezervnim čulom. Nalazim svog klinca koji je stigao pre mene i naveliko ćaska sa drugarom sa kojim se smestio u treću klupu do vrata. Ovlaš ga pomazim po glavi prolazeći pored, kao neka super cool mama koja je baš super svesna svih okružujućih parametara, i produžim do kraja učionice, ka slobodnom mestu u poslednjoj klupi u srednjem redu.

Setim se kako sam svojevremeno, dok sam bila đak, volela poslednju klupu. A one su, po nekom nepisanom pravilu bile rezervisane za Rome, slabe đake, čudake i ćutologe. Nalazim kako je to ustvari interesantno - margine su margine, bilo u socijalnom ili prostornom smislu. Uvek sam gledala da se munem u poslednju klupu, ako mogu. Da nemam nikoga iza leđa, a da imam dobar pregled. Kud bolje?

Smestim se gde sam htela. Gledam decu, gledam roditelje, na licima se oseća raspust, svi su nasmejani, deluju opušteno, rasterećeno. A meni se u stomaku zateže satenski čvor, oči vlaže, suze u najavi. Trgnem samu sebe, okrenem se levo-desno, tražim nešto konkretno na šta ću usmeriti pažnju. Da neko ne primeti, pa da moram povrh sveg nemira još i da lažem, i da se čupam na alergiju.

Moj dečak, moj mali-veliki dečak. Završio je četvrti razred. Najesen kreće u peti. Eeeej... Peti...

Gde ode vreme? I zašto je osećaj isti kao kad je polazio u predškolsko? Nekako mislim, nije on još za peti, to je za neku veliku decu... On je moj mali pilić-milić, moja dobrica i poslušnica, ali i moja plašljivica, koja beskrajno veruje svojim vodičima. Do sada smo vodiči bili mi, roditelji, i učiteljica Slavica. Hiljadu puta sam Bogu zahvalila na takvoj učiteljici. Divna, divna osoba... Tiha, ali autoritativna i veoma posvećena deci i radu.

Ne znam šta ga čeka dalje, ne znam kakav će biti novi razredni. Ne znam da li će umeti da vodi dalje mog dobroćudnog Vuka. Koji će mu sigurno verovati, jer je takav, veruje u dobro, veruje ljudima. Pomislim na mogućnost da će dati poverenje nekom ko ne zaslužuje, i sav moj materinski sebičluk se u sekundi skupi na gomilu. Pa poželim da ga zagrlim snažno, najsnažnije, da sve pršti, da se od siline sirove emocije vreme zbuni i zaboravi kud je pošlo. Da stane. Da obezbedim da moj dečak uvek bude srećan. Jer znam da sada jeste...


Rolnice od sirovih tikvica
recept za štampu

Sastojci:
1 duguljasta tikvica
oko 150 g sira blažeg ukusa (mladi, rikota, sremski, sitan...)
1 kašika kisele pavlake, po potrebi
50-ak g indijskog oraha
maslinovo ulje
so
biber
balsamico sirće ili sok od limuna

Priprema:
1. Veliki pleh od rerne premazati maslinovim uljem, pa ovlaš posuti solju i biberom.

2. Tikvice oprati, pa bez guljenja iseći na tanke trake, ljuštilicom za povrće ili drugom prikladnom alatkom, kao što je ona za sečenje kačkavalja. Položiti ih na pleh, pa preliti sa još malo ulja, i posuti sa još malo soli i bibera. Ostaviti 10-ak minuta da odstoje (po mogućstvu u frižideru, da bi ostale hladne - ako pleh može da stane), kako bi tikvice pustile vodu i samim tim omekšale, jer se tako lakše umotavaju.

3. Indijski orah iseckati ili grubo samleti u električnoj seckalici.

4. Sirni nadev napraviti prema osobinama odabranog sira, i sopstvenom ukusu. Ako ćete servirati kao predjelo, može i neki jači, zreliji sir. Ako želite prilog uz meso, prikladiji je mlađi, blaži sir. Sir izgnječiti viljuškom, dodati kašiku pavlake, ukoliko je potrebno. Nadev treba da bude relativno mek, ali ne voden. Umešati polovinu indijskih oraha, probati, eventualno dosoliti ako treba.

5. Na po jedan kraj svih traka staviti po malo sirnog nadeva. Svaku traku umotati u rolnu, i postaviti vertikalno, jednu uz drugu. Preliti sa još malo maslinovog ulja i balsamico sirćeta ili soka od limuna, posuti ostatkom indijskog oraha i odmah poslužiti.


Napomene:
- Inspiraciju sam našla kod Bjanke, u ovom njenom receptu. Bjanka nije aktivna na blogu neko vreme, ali sa tim hobi-aktivnostima se nikad se ne zna, možda se vrati kad najmanje budemo očekivali :) Do tada, na njenom blogu svašta nešto korisno možete naći. Pre svega o vinu, vinskom bon-tonu, čašama, otvaračima itd, ali i o hrani i receptima validiranim od strane vlasnika istinski istančanog čula ukusa.

- Rolnice sam pravila par puta u poslednjih par godina, i nikad po nekim baš striktnim merama. Znam da vam to ne liči na mene, i navodim samo iz razloga da se unapred opravdam što su sve mere popisane u delu sa sastojcima date prilično otprilike. No, ovo i jeste takva vrsta recepta, prilagodljiva, pa se nadam da mi nećete zameriti :)

- Rolnice je najbolje praviti "sad za odmah" jer daljim stajanjem neizbežno dolazi do daljeg omekšavanja tikvica usled puštanja vode, pa je moguće da će malo izgubiti formu.

- Indijski orah možete zameniti drugim orašastim plodovima. Mislim da bi se dobro slagali blago prepečen badem ili kikiriki.

komentara: 21

  1. Taj osećaj brižljive upitanosti hoće li se naći neko da neguje naše dete nadalje, ne prestaje nikada izgleda. Kad su mali, čak je nekako i lakše. Liči da su ranjiviji, ali imamo priliku da pričamo sa ljudima koji su oko njih. Nastavnici, razredne starešine, treneri... nekako nam budu dostupni. Ne možemo mnogo, ali nešto svakako možemo. A onda dođe dan da nam dete diplomira, krene put nekog svog života, a u nama ostane upitanost - kakav je šef, stariji kolega, mentor - ko god li više. I znam da možda ne bi trebalo, ali ta upitanost zaskoči. I glumim da mi nije važno, i znam da sam uradila mnogo toga da je (sad već ih) ojačam, da budu spremne za te korake, ali osećaj je isti, skoro sasvim isti - moja nežna beba korača nekud i meni je to prebrzo... I baš kao u tvom postu, napravim rez, nazad u neki svoj život, u neki novi recept. Divna priča, hvala što si je podelila.

    ReplyDelete
    Replies
    1. I divan komentar, hvala što si ga napisala.

      Delete
  2. Kad pre? Ili sam postala kao one babetine koje sreću tuđe potomke o svetkovinama, pa pitaju kako je u školi one koji već uveliko šetaju jedno dete, a supruga pored njih drugo u stomaku ili mi vreme tako brzo prolazi? Nešto sam Vuka izgubila u evidenciji, a znam da je i Paja nedavno krenuo u školu. Drugi? Treći, pre će biti. Joj!
    Vuk i Paja su kao moj Luka - dobar kao dobar dan. Ono što mi je učiteljica sa živim ubeđenjem govorila - on je taaaaako dobar, pa onda razredni (više njih) u starijim razredima, pa sada, u pretposlednjoj godini gimnazije i ova razredna. Svi istu sintagmu upotrebljavaju, a ja se pomalo nerviram, jer ne znam da li se isplati biti dobar u današnje vreme. Zbog toga se potajno radujem kada pokaže znake otresitosti, nekako se nadam da neće previše dati na sebe. Sve ovo govorim ne usled nekog ispada patetike ili nedajBože da sam postala ona čije je dete najlepše, najpametnije, tako lepo peva solfeđo i svira čelo, već da ti kažem da ne brineš za Vuka - snaćiće se on, pametan je, što je bitno, vaspitan i ima dobru podlogu - koren. To ste mu dali, sad još krila i uspela si kao roditelj. :-*

    ReplyDelete
    Replies
    1. "Dobar kao dobar dan" - baš lepa formulacija. Neko je dobar eto tako, bez ikakvog razloga, jednostavno je takav...
      <3

      Delete
  3. Moja je mala završila peti. I ja sam, kao i ti, brinula. No nekako, izraste, nadraste. Iznenadi i tebe i sebe. Kao što kaže Tanja, pa ti si svog sina odgajala. Ima traga. Ima rezultata. Mora biti, nije to u vjetar. I samo jednog dana dođe i ispriča nešto šta je bilo u školi, na igralištu, i ti vidiš, iznenadiš se. Vidi kako je snažan. Vidi kako se dobro snašao. Vidi kako zaključuje, kako se postavlja, kako nalazi i učvršćuje to svoje mjesto u razredu, među djecom, u svijetu, svoje mjesto pod Suncem. Vidi. I bude ti drago. Naravno, da nisi tako brinula i razmišljala, svih tih rezultata ne bi bilo.

    Palac gore za tikvice, samo hrabro naprijed u peti razred, i mama i sinko! Bit će sve u redu :)

    ReplyDelete
    Replies
    1. Hvala ti. Sve si u pravu, ima tih situacija kad me iznenadi snalažljivošću i zrelošću, a ima i onih kad vidim da se uplašio neuspeha, koji čak i nije njegov, nego je on dobrica, pa će uvek prvo posumnjati u sebe.

      Napred, nema nam druge :)

      Delete
  4. Kada je sinkić završavao četvrti razred učiteljica nam je pri poslednjem susretu (davanju knjižica) pročitala sastav koji je napisala za tu priliku... i većina mama je plakala... ili se svim silama svemira suzdržavala... I nije to bila tuga, nije to bio strah... to je bio ponos, neverica (da su tako veliki) i...
    Ljubi ga, mazi i pazi najviše sto možeš jer ma kako želeli niko ih u životu neće toliko čuvati koliko MI <3

    ReplyDelete
    Replies
    1. Opis scene sa vaše dodele knjižica na kraju četvrtog = Maja skenira sto u potrazi za maramicama :) Hvala ti što razumeš!

      Delete
  5. I da, sirove tikvice su mi super i recept mi se jako dopada ;)

    ReplyDelete
  6. Vreme leti kao ludo, ranije i nisam tako primećivala ali sada gledajući Filipa postajem svesna toga. Kad se pogledam u ogledalo čisto se iznenadim :-) Nek su živi i zdravi a mi ćemo uživati u svakom trenu njihovog odrastanja.

    Ja sam pravila rezance od tikvica sa nekim sosom, nije bilo loše pa verujem da su i ovi smotuljci dobri.

    Nekako radije pravim slične recepte sa krastavcima, dala si mi ideju da ih ovako motam :-)

    ReplyDelete
    Replies
    1. Ogledalo i utisci te vrste - to je za neki drugi post ;)

      Odlična ideja za krastavac, mogu da se naprave neke tzatziki-like rolnice!

      Delete
  7. Moja djeca su odrasli ljudi. I sretna sam jer su postali dobri, divni ljudi koji vide bol i patnju oko sebe, ali i sve ono lijepo. Nisu bezosjećajni. Pričamo o svemu i ja se i dalje brinem, stalno, onako potajice. Samo da su sretni, samo da su sretni.... to je moja mantra ..... Posve te razumijem, briga nikada ne prestaje. Često mi vele da se ne brinem, da su odrasli .... A ja im velim da će ta briga prestati tek kada mene više ne bude... Noćas sam sanajal kako pričam s mamom, ali nje više nema ...
    Zanimljiv mi je ovaj recept jer se ništa ne peče i ne kuha, a to je baš prava stvar za ove vrućine.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Za bezosećajnost ne brinem, brine me upravo hiperosećajnost, i njena usmerenost... Hvala ti na razumevanju i podršci.

      Delete
  8. Zasuzila sam jer sam u istoj situaciji. MOje cure isto zavrsavaju četvrti razred. Mi mame, sve smo plakale bez ustručvanja. Jedno dijete , čitalo je zahvalu učiteljici koja je bila predivna, a sve mi tražile maramice i brisale suze. Teško mi je i danas, ne znam što ih čeka, kako će se snaći. Nemam stariju djecu pa nam je ovo novo iskustvo...nadam se najboljem i isto tako dobroj UČI kako je oni zovu...

    ReplyDelete
    Replies
    1. Joj, eto, to je taj osećaj... Sve najbolje tebi i devojčicama.

      Delete
  9. Kakva predivna prica! Mi smo prosle srede isto imali malu proslavicu u skoli. Nije peti razred, moj decko do juce beba, sad pet i po godina i od jeseni krece u ozbiljnu skolu. Drugacije je skolstvo ovde, to dodje nesto kao prvi razred kod nas. I ja se pitam da li je u danasnjem svetu uopste dobro biti dobar i iskren. I zelim da verujem da jeste.
    Tikvice u super ovako! Da docekam i ja vrucine, pa da ih napravim!

    ReplyDelete
    Replies
    1. Srećno vam bilo!

      Pa da, i kod nas je obavezna jedna godina predškolskog, pa to ispadne 9 godina obaveznih. I tad sam se raspadala slično k'o pre neki dan, možda i malo više... :/

      Cenim da će ti se tikvice dopasti, znajući tvoj ukus do sada :)

      Delete
  10. Draga Maja, kad sam otvorila danas vaš blog mojoj sreći nije bilo kraja :) Danima mislim na ovaj recept koji sam negdje pročitala na nekom blogu, ali nikako se sjetit koji je to bio. I danas paf..tu je :)
    Divno, sad znam gdje ću ga naći jer vaš blog redovno pratim.
    Lijepi recept....divna priča. Kao i uvijek.
    Pozdrav iz Dubrovnika

    ReplyDelete
    Replies
    1. Veoma mi je drago kad nekog obradujem :)
      I Vi ste mene :)
      Pozdrav!

      Delete
  11. treća do prozora, pa treća srednji, pa onda zakucano predposlednja do zida :) - grupa "ćutolog" :) :)

    kevo - deca odrastaju svakog prvog dana :) (imaj, ako je to ikako moguće da mama ima na umu - svakog dana :) )

    mada, i uprkos te činjenice, ostaju naša deca dogod postojimo :)
    pozdrav veliki za tvog malog velikog, i za malog malog, a i za velikog velikog čoveka od nas.
    ja recimo kad god se setim tebe i tvoje/vaše gang of 4 - onako, kao kad se setim nečeg lepog iz detinjstva. malo me zagolica u grlu. nekako kad imam utisak da su neki meni dragi ljudi srećni, i mene sreća obuzme.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Doktore, baš si ti jedno <3, da znaš!

      p.s.
      I ja sam iz grupe ćutologa bila :)

      Delete