Sunday, April 26, 2009

Čorbast pasulj

22 comments

Prosto kao pasulj.

Još jedan post kao podsetnik za mog dragog, koji je već par puta vrlo uspešno kuvao pasulj, ali stalno gubi recept ;) Najčešće pravim pasulj sa suvim kostima sa kojih nakon kuvanja skidam meso i vratim nazad, a ovaj put nisam imala suve kosti već slaninu. Slanina je tu zbog ukusa koji će dati celom jelu kuvanjem, posle može da se izvadi.


Satsojci:
400 g pasulja
2-3 glavice luka
200 g slanine ili 500-600 g suvih kostiju
2 kašičice soli

10-ak zrna bibera
2 lista lovora

2 kašike ulja
2 ravne kašike brašna
1 kašičica slatke aleve paprike
1/2 kašičice ljute aleve paprike


Postupak:
1. Veče pre kuvanja pasulj potopiti u vodu i ostaviti preko noći. Pred kuvanje isprati pa naliti novom vodom. Staviti da se kuva, kad provri baciti vodu i sipati novu, otprilike 2 litra (?) i vratiti na ringlu.
2. Luk iseckati sitno, dodati pasulju. Ako se koristi slanina - iseći na krupne komade i dodati pasulju. Ako se koriste kosti - u odvojenoj šerpi skuvati prethodno dobro oprane kosti, ohladiti, skinuti meso pa dodati pasulju, a vodu od kuvanja kostiju koristiti za dolivanje. Sipati 2 kašičice soli, 10-ak zrna bibera i lovorov list, pa sve zajedno kuvati na srednjoj temperaturi (3 od 6) oko dva sata uz povremeno mešanje i dolivanje vode ako puno uvri.
3. Na manjem tiganju zagrejati 2 kašike ulja, dodati dve ravne kašike brašna, pržiti kratko, recimo jedan minut. Isključiti ringlu pa dodati alevu papriku i pržiti još 30-ak sekundi (paziti, paprika hoće začas da izgori). Sipati zapršku u pasulj pa kuvati još 15-20 minuta dok se pasulj malo ne zgusne.

Friday, April 24, 2009

Zapečeni rizi-bizi

9 comments

Ovo je nastalo u letu, a ispalo je odlično, obavezno ću ponoviti.

Prethodnog dana smo jeli ribu, a kao prilog integralni pirinač. Ostalo je dosta pirinča i upotrebila sam ga za ovaj, kako sam ga ja krstila, zapečeni rizi-bizi :)


Rizi-bizi je, za one koji su poput mene kad sam prvi put čula za ovaj naziv, pomislili da se radi o nekom čudnom ili neozbiljnom jelu, mešavina pirinča i graška uz nešto luka, parmezana i začina, i spada u tradicionalo italijansko jelo/prilog. Ova moja verzija svakako nije tradicionalna :)

Krem maslac je namaz subotičke mlekare, sa dosta mlečne masti, vrlo je glatke teksture, nešto izmedju putera i kisele pavlake. Bilo koji namaz te vrste će poslužiti. Ako želite verziju sa manje mlečne masnoće – umesto 100 g krem maslaca i 1 dl slatke pavlake stavite 2 dl obične kisele pavlake.


Sastojci:
3/4 šolje integralnog pirinča
1 kesa smrznutog graška (450 g)
3 struka mladog crnog luka
3 struka mladog belog luka
150 g slanine
4 jaja
1 krem maslac
1 dl slatke pavlake
so
malo bibera
pola kašičice mlevenog djumbira
pola kašičice mlevene slatke paprike
malo peršuna za posipanje

Posupak:
1. Pirinač preliti sa dve šolje vode, dodati kašičicu soli. Kad provri kuvati 10-15 minuta, pa isključiti ringlu, poklopiti šerpu i ostaviti na toploj ringli još pola sata. Grašak obariti u vodi ili ga u skuvati u mikrotalasnoj (srednja jačina, oko 7-8 minuta). Odvojiti kašiku dve graška sa strane.
2. Mladi luk iseckati, dodati u pirinač. Sačuvati perca od jednog struka luka za ukrašavanje. Dodati obare grapak, izmešati.
3. U jaja dodati krem maslac i slatku pavlaku, razmutiti žicom. Dodati začine - so, biber, djumbir i papriku. Preliti preko graška i pirinča, sve izmešati.
4. Sipati u pleh čije je dno obloženo tankim šnitovima slanine, odozgo poredjati komadiće od jednog-dva lista slanine, posuti peršunom. Peći na maksimumu oko pola sata. Pečen rizi-bizi posuti iseckanim percima mladog luka i zrnima graška.

Recept je isprobala Selma u okviru igre FBI rukavice. Recept je takodje probala i Nina.

Wednesday, April 22, 2009

Koka na popravnom

9 comments
I ćorava koka neko zrno ubode.

Pa i ja ubodem pravi oblik ponekad. Dva dana posle Uskrsa, pravila sam hleb i umesto najobičnijeg rešim da probam ponovo oblik koke. Sad kad nema frke i jurnjave koku sam smotala očas posla, nije neka vrhunska ali je remek delo u odnosu na ono što sam dobila u nedelju. I vala je ćorava, nisam joj stavila ništa da izigrava oči :)


Sastojci:
600 g mekog brašna
30 g svežeg kvasca
300 ml mleka
1 kašičica soli
60 g šećera
50 g putera
sok od jednog limuna
1 jaje
karanfilić za oči (ili semenke lana)

Postupak:
1. Mleko, šećer, puter i so zagrevati dok se sirovine ne rastope. Dodati sok od limuna.
2. U šolji razmutiti kvasac sa malo mlake rastopljene smese (1-2 kašike) i kašikom brašna. Šolju poklopiti, ostaviti da se kvasac aktivira i napuni šolju.
3. Za to vreme odmeriti brašno, prosejati u posudu za mešenje. U sredinu sipati rastopljenu masu i jaje, i aktiviran kvasac. Umestiti glatko testo pa ostaviti na toplom da narasta.
4. Kad testo jednom naraste premesiti i podeliti na dva jednaka dela. Jedan deo će biti za korpu/gnezdo a drugi za koku. Prvo se pravi korpa, a koka prema njoj, zbog veličine. Korpa se pravi tako što se okrugli vatrostalni sud spolja oblozi testom. Obloga može biti pletenica u dva reda, ili jedna deblja pletenica, ili samo valjci od testa u 4-5 redova + obloga za ravnu povrsinu posude tj. za dno korpe. Prvo napraviti dno, pa praviti i lepiti obod. Ispeći na velikom plehu (180 stepeni, 20-25 min), a na dnu rerne treba da bude sud sa vodom.
5. Dok se korpa peče napraviti koku. Koka se pravi tako što se napravi duži valjak pa se zamota u čvor. Čvor treba da bude lagan, jer će testo dosta narasti. Jedan kraj čvora biće kokin rep - njega malo pritisnuti i raseći nožem. Drugi kraj čvora će biti kokina glava - prstima izvući krestu i kljun pa zaseći makazama. Dva karanfilica upotrebiti za oči, ili dve semenke lana ako kao ja ne volite miris karanfilića. Podmetnuti neku manju posudu pod kokin rep kako ne bi bio skroz spljošten. U istu svrhu može poslužiti i malo zgužvanog papira za pečenje. Ispeći koku kao i korpu. Po potrebi prekriti alu-folijom da ne izgori, ja sam više od polovine vremena pečenja držala foliju.
6. U ispečenu i ohladjenu korpu poredjati jaja, ušuškati rezancima za supu ili papirnim trakama, pa položiti koku preko.

Poreklo recepta: časopis "Unikat", broj 8 (april/maj 2004.)

Tuesday, April 21, 2009

Cheesecake sa višnjama

65 comments

April mi se nekako migolji, nikako da ga uhvatim! Planirala sam nekoliko stvari da pravim za FBI rukavice. Evo, prodje dvadeseti, a ja tek jednu stvar isprobala!

FBI rukavice su igra u kojoj blogeri "istražuju" jedan kulinarski blog, i objavljuju svoje utiske i zapažanja. U aprilu je pod lupom Minjin blog.

Na cheesecake sa višnjama sam se odlučila jer sam htela malo da ugodim sebi :) Cheesecake obožavam, višnje obožavam, tako da je ova kombinacija za mene 100% dobitna. Pravim cheesecake po receptu koji je drugačiji od ovog Minjinog, a i nisam do sada pravila sa višnjama, pa, eto prilike!

Ovo je nepečeni cheesecake. Kora je od keksa, putera i meda. Interesantan mi je dodatak meda.


Fil je od sira, tačnije od sirnog namaza i slatke pavlake. Minja je koristila namaz Kremko, a ja Kremsi, omiljeni mi subotički krem maslac. To je namaz koji je gladak, nije poput krem sireva, tekstura mu je lepša, a ukus izmedju putera i kisele pavlake. Umutila sam ga sa 160 g prah šećera, prema receptu, ali mi se činilo da neće biti dovoljno slatko jer je sam namaz malo slan, a treba tek da se pomeša sa slatkom pavlakom (što li se za neutralnu pavlaku ustalilo ime slatka pavlaka, ne znam?!). Tako da, ja sam dodala još malo prah šećera, možda 200-220 g ukupno.


250 ml slatke pavlake sam umutila i dodala siru, prema receptu, i shvatila da baš i nemam puno fila i da će mi cheesecake biti tanak. Tu sam odlučila da umutim još 250 ml slatke pavlake. Dobro je što sam dodala još na zapremini fila, jer je i tako cheesecake bio srednje visine, a sa samo jednom pavlakom mislim da bi bio baš tanušan. Koristila sam kalup od 26 cm.


Višanja sam imala jedno pakovanje od 400 g. Dve trećine sam pomešala sa 4 kašike šećera i ostavila da se višnje odmrznu i puste svoj sok. To sam posle želirala, bez dodavanje druge tečnosti. Od preostale trećine smrznutih višanja sam napravila preliv - samlela ih u mini secku, zasladila i kuvala 10-ak minuta, pa minimalno zgusnula jednom kašičicom gustina, i još malo kuvala.


Pravljenje je bio lakši deo posla, čekanje da se cheesecake stegne je onaj teži deo :) I po hiljaditi put sam se uverila da je najbolje da kolač odstoji bar 12 sati, ali ga opet, po hiljaditi put, načinjem ranije. Ukus je poezija, ja sam prezadovoljna kombiancijom ukusa, i od 12 parčića sama sam pojela 6! Dobro, ne odjednom, ali u roku od 2.5 dana :)


Hvala, Minja!

Sastojci:
za podlogu
200 g mlevenog Plazma keksa
125 putera
2 kašike meda

za fil
350 g Krem maslaca (250 g + 100 g)
220 g prah šećera
500 ml slatke pavlake
1 kašika soka od limuna
15 g želatina (1.5 kesica)

i još
pakovanje smrznutih višanja (400 g, podedliti na 2/3 + 1/3)
4+2 kašike šećera
5 g želatina (pola kesice)
1 ravna kašičica gustina

Postupak:
1. Smrznute višnje podeliti na 2/3 i 1/3. U veći deo dodati 4 kašike šećera, ostaviti da se višnje polako tope i puštaju sok. Manji deo samleti u mini secku, dodati 2 kašike šećera i ostaviti sa strane.
2. Puter sobne temperature pomešati sa medom i keksom. Dobijenu masu dobro utapkati na dno okruglog pleha prečnika 26 cm kome se skida ivica.
3. Unutrašnji obod pleha namazati puterom pa obložiti trakama masnog papira.
4. Mikserom razmutiti krem maslac sa prah šećerom. Posebno umutiti 500 ml slatke pavlake pa dodati u krem maslac. 15 g želatina preliti sa 5 kašika hladne vode, pa kad nabubri zagrevati dok se sve mrvice ne istope, ali ne na visokoj temperaturi, i sipati u fil (koji ne sme biti jako hladan) i dobro promešati. Dodati sok od limuna. Beli fil rasporediti preko kore od keksa i ostaviti da se stegne u frižideru 2-3 sata.
5. Višnje (veći deo) sa svojim sokom kuvati kratko. Ako nisu pustile puno soka dodati malo vode, 50-100 ml, ja nisam dodavala ništa. 5 g želatina preliti sa dve kašike vode, ostaviti da nabubri pa blago zagrejati da se sva zrnca otope. Dodati u višnje. Preliti preko fila i ostaviti još jedan sat da se stegne.
6. Od samlevenih višanja skuvati preliv - kuvati desetak minuta, dodati kašičicu gustina pa kuvati uz mešanje još nekoliko minuta dok ne počne blago da se zgušnjava. Sipati po malo preliva preko isečenog parčeta pred posluživanje.

Sunday, April 19, 2009

Uskrs

11 comments

Srećan Uskrs!

Strpljen, spašen - kaže jedna izreka. Mene danas ni sam Isus ne bi spasao, toliko mi je sve išlo naopačke i toliko sam se u više navrata ljutila i besnela na svoju nespretnost.

Nisam neki vernik. Praznike tipa Uskrs i Božić smatram tradicijom, oseti se neka specifična atmosfera u vazduhu tih dana, lepo je kad se ljudi nečemu raduju i trude da praznične dane provedu malo drugačije nego obične. Ali nemam neki baš specijalan osećaj da je Uskrs ovo, a Božić ono, a nešto treće nešto treće. Bez namere da ulazim u teme verovanja, religije, boga i sl, moram da naglasim da ima nečega što me tu istinski privlači, a to je duhovna muzika. Pevala sam nekoliko godina u crkvenom horu, i to me je zaista punilo energijom. Nedeljom, nakon otpevane Liturgije sam znala da budem tako lagana, kao da bih pevanjem iz sebe istisnula probleme i tmurne misli. Bez obzira što ni približno nisam znala, a ni danas ne znam, "priču" u podlozi.


Za nas su to porodični praznici, i uvek mi idemo kod muzevljevih. Ja se naročito radujem tim druženjima, jer se tada bake otimaju oko dece a mi na miru možemo da ručamo, pričamo, odmaramo. Ja obično nešto umesim pa odnesem, kad me već sve drugo čeka na gotovo. Prošle godine sam pravila koku od testa kao i korpu (kokino gnezdo) i bila sam bas zadovoljna.

Prošlogodišnja koka

Ove godine za Uskrs smo išli kod mojih roditelja, i ja sam mami rekla da ne kupuje hleb jer ću doneti koku-pogaču, kao i mini-projarice koje su postale obavezne kad god idem na ovakve proslave.

Od testa je trebalo da napravim korpu, u koju bih stavila jaja pa odozgo postavila koku da leži na njima. Prošle godine sam uspela, i nisam uopšte mogla da pretpostavim da sada mogu da zabrljam totalno.

Prvo, korpa. Korpu sam napravila od polovine pripremljenog testa. Jedan manji deo razvila u krug pa pokrila dno metalne činije, a ostalo uplela u dugu pletenicu i nalepila uz obod dna činije. Pletenicu i dno sam sastavljala "štipanjem" testa. Kad sam stavila da se peče pletenica je na dva mesta počela da se odlepljuje i klizi, ja izvukla napolje da probam nešto da podmetnem pod taj deo pletenice da ne kljokne skroz, medjutim nisam ništa uspela samo se opekla kad sam neoprezno dodirnula činiju koja je bila modla za moju korpu. Ništa, vratim da se peče, pa kako bude. Ajd' što je pukla, to sam već prebolela, ionako ću morati da imam neku tacnu ispod pa neće ništa da pobegne, al' što mi se sve zalepilo za činiju i što sam totalno razdrljala dno korpe sa unutrašnje strane, uhhhhhh!!! Tu sam prvi put poželela sve da frknem u kantu!


A onda koka. Koka se pravi tako što se testo razvije u valjak, pa se bukvalno veže u čvor, Jedan kraj čvora treba da bude kokina glava, koja se malo još sredi zasecanjem kreste i kljuna, a drugi kraj čvora treba da bude kokin rep, koji se spljošti i rasecka na trake. Prošle godine sam koku pekla na ravnom plehu, samo sam imala neku foliju podmetnutu pod rep, da bi rep stajao onako malo podignuto. A sad sam, ne znam ni sama zašto, smislila da koku pečem baš u činiji, valjda da kao bolje pasuje na onu korpu i da dobije kružni oblik. Ajaoooj, to je na sve ličilo samo ne na koku, ne mogu čak ni sliku tog užasa da postavim, da se opet ne nerviram! Ustvari, onaj ko nije znao da je to trebalo da bude koka mogao bi da se zapita što sam namerno pravila kvrgavu pogaču!

I sad, kulminacija. Projarice. Projarice koje pravim milioniti put u životu, maltene žmurećki i bez ikakve šanse da ne uspeju. Smutim, sipam u mini muffin kalupe, stavim da se peku. Kroz 15 minuta već treba da ih vadim, a one sirote k'o pljoske! Komotno sam zaboravila da sipam prašak za pecivo, pa su mi projarice ostale ravne! To je već bilo previše, od siline psovke probudila sam dete koje je spavalo, ma, besna, besna! Izvučem ja te projarice, zamutim nove i stavim da se peku, ovog puta sa praškom za pecivo.

Ipak, mrvicu utehe sam našla u ukusima, kao i novom saznanju u vezi projarica. Iako bez praška za pecivo, projarice nisu uopšte bile tvrde ni zdudane. Nisu imale onu rupičastu teksturu iznutra, ali su ipak bile meke, i tople ali i hladne! Mislim da bih ponekad mogla i sa namerom da ih napravim ovakve.


A koka... Po meni, bez preterivanja, najlepše hlebno testo koje sam u životu jela. Sa mlekom, puterom i limunovim sokom, pečeno u rerni u kojoj sa dna isparava voda iz male posude, pecivo ima neverovatno tanku i finu koricu, i savršenu mekoću unutra (recept, ispod slike). Koku je mama odmah isekla na kriške i iznela kao bilo koji drugi hleb. U meni se javilo neko zadovoljstvo što koku vidim raskomadanu ;) Nema ko nije komentarisao mekoću i ukus, testo je stvarno fantastično.

Deda pokušava da okupi unuke za slikanje

Strpljen, spašen. Ovaj deo još moram da uvežbavam...

Wednesday, April 15, 2009

Piletina sa jabukama i pečurkama

8 comments

Nedavno sam stavila jabuku u slano jelo (paprikaš iz rerne) i mnogo mi se dopalo kako je dodala na sočnosti. Ovaj put jabuka je išla na tiganj zajedno sa prazilukom, pečurkama i paprikom, kao dodatak odvojeno ispženim komadićima pilećih bataka.

Tuesday, April 14, 2009

Slatka popara pita

11 comments

Kad bi vam neko za dezert ponudio da birate izmedju engleskog pudinga ili popara-pite, šta biste odabrali? Ovo prvo zvuči nekako gordo i otmeno, a zapravo je isto što i ovo drugo. Stari hleb natopljen mlekom i jajima, u slatkoj varijanti sa groždjicama i začinima. U engleskoj verziji ima i putera, u mojoj nema.


Za sebe volim da kažem da sam realista, i volim da stvari zovem pravim imenom. Popara-pita je moj naziv za ovaj kolač, recept od koga potiče bio je naslovljen kao "Pita sa mlekom", što mi je zvučalo nedovoljno opisno. Moja prva asocijacija sa natapanjem starog hleba je popara, pa je ovo postala popara-pita. Pravila sam je više puta, a po istom modelu pravila sam i slanu varijantu.


Prilikom prvog pravljenja ovog kolača mislila sam da će se u teksturi poznavati korica hleba. Medjutim, sve se toliko lepo namoči i sjedini da uopšte nemate pojma da je u osnovi bajat hleb. Prvi put sam pravila sa litrom mleka, teko piše u receptu ali mi se cini da je sve bilo mnogo čorbasto i da je uzelo više vremena u rerni da se ispeče. Sledeći put sam pravila sa 800 ml mleka, i bilo je dobro, i nadalje sam uvek pravila sa 750-800 ml. A slanu varijantu sa još manje mleka.


U rerni se kolač prvo zagreva, pa krčka, pa počne da se steže i onda da raste. Raste kao lud, u nekom trenutku hoće i da pukne po sredini, ali to sve nema veze jer cela stvar splašnjava kad se izvadi iz rerne. Ovo nije vazdušast kolač, nema u sebi nikakvih podizača. Mora da se ohladi pre sečenja. Dok je topao biće gnjeckav i teško će se lepo seći. Ne mora da bude totalno hladan, ali nikako ga ne dirati 20-ak minuta po vadjenju iz rerne.

Stariji sin (3.5 god) jako voli ovaj kolač. Nije ni video kad sam spremila, samo je u prolazu kroz trpezariju uočio pleh koji stoji na stolu i kolač koji se hladi, pa dotrčao do mene i sav ushićen rekao "Mama, našao sam nešto lepo i ukusno, dodji da vidiš!" ;) Njemu je već bilo ukusno, a nije još ni probao. Seća se valjda od prethodnih puta.

Dragi već tradicionalno ne može da pogleda ovakav kolač. On priznaje samo slatkiše sa orijentalnim poreklom, udavio bi se u alvi, ratluku, tulumbama, baklavama itd. Voli još i princes krofne (koje ja baš nikada ne pravim), lenju pitu i nepečene koncentrovane kolače tipa bajadera, rafaelo ili plazma torta. I kraj priče. Ništa patišpanj, ništa klasične torte. To su njemu hlebasti kolači. Ništa komisbrot, kuglof, mafini...


Moje iskustvo po ovom pitanju je da sam puno stvari, na koje sam se u devojaštvu mrštila, kasnije zavolela. Čovek se menja, sazreva, godine daju podlogu da se vidici prošire, postala sam otvorenija za mnoge stvari, i u kuhinji i van nje. Ukuse koje deklarativno ne volim probam sa vremena na vreme. Samu sebe iznenadim kad mi se nešto dopadne a ne očekujem. Npr. masline dobar deo života nisam mogla da pogledam, u bukvalnom smislu. Kad bih dobila pizzu sa jednom maslinom na sredini, morala sam žmurećki da je sklonim, da ne ogadim sebi jelo samim gledanjem na maslinu! Nekoliko poslednjih godina ih jednostavno obožavam, desi se da sa posla izadjem na pauzu za ručak, prošetam do Kalenić pijace, kupim 50 g crnih maslina, krišku sira i jedan veći paradajz, i to mi bude ručak. Nikad ne reci nikad,fraza i istina.

Tako da, ako vas ovaj kolač po nazivu ne mami da ga probate, promenite mu ime i dajte mu šansu :)


Sastojci:
300 g starog hleba
800 ml mleka
250 g šećera
2 jaja
50 g suvog groždja
1 kašičica mlevenog cimeta
1/2 kašičice mlevenog djumbira
prah šećer

Postupak:
1. Hleb iscepkati na sitne komade pa preliti mlekom i ostaviti 15 minuta.
2. Zatim umešati sve ostale sastojke (sem prah šećera) i ostaviti još malo dok se šećer ne rastopi.
3. Preručiti u orkugli pleh prečnika 25 cm obložen papirom za pečenje, pa peći oko 30 minuta, 15 na maksimumu, i još 15 na oko 180-200°C, ili dok gornja kora ne zarumeni. Tokom pečenja kolač će se jako napumpati, ali će posle vadjenja skroz splasnuti, biće potpuno kompaktan, kao neki čvršći krem. Pred služenje posuti prah šećerom.

Recept je isprobala Selma u okviru igre FBI rukavice.
Kasnije je probala i Alanvla.

Sunday, April 12, 2009

Prženice za početnike

10 comments
Ovaj post je posvećen mom dragom.

Danas nam je 12 godina zajedničkog života. Ovaj datum nam je važniji od kasnijeg zvaničnog stupanja u brak. Na ovaj dan pre 12 godina dragi me je uzeo za ruku, posle gotovo dvomesečnog muvanja i svakodnevnih izlazaka do jutarnjih sati... Rekao mi je "Ne ide više ovako, oboje smo konstantno nenaspavani, a i taksi nije jeftin, pa ako bi mogla malo da se preselis kod mene?" :))) Mi se nismo zabavljali u klasičnom smislu, mi smo odmah počeli da živimo zajedno. Poznavali smo se dve godine (bili smo kolege), muvali se dva meseca, i smuvali jednom zanavek ;) Nismo odmah uleteli u zvaničan brak i decu, nekako je kod nas sve išlo polako.

Ne verujem u ljubav na prvi pogled, ljubav je nešto dublje. Na prvi pogled neko može da mi se dopadne ili da me privuče, ali to nije ljubav. Da bih nekoga volela, moram da ga poznajem. Kad se jednom stekne, ljubav ne sme da se istroši na brzaka, mora da se dozira, da se osvežava, da se neguje i čuva. Dve stvari su po mom mišljenju ključne - iskrenost i razumevanje. Ako one postoje, ljubav dolazi sama, i zajednica je stabilna.

Ja verujem da su sve stvari u životu jednostavne, jedino je na nama koliko ćemo da ih zakomplikujemo. Neću praviti neku svečanu tortu za ovu godišnjicu, jer ni inače to nisam radila, ali ću dragog naučiti kako da napravi prženice - što je ujedno i moj doprinos poimanju jednostavnosti. A uveče ćemo negde na večeru, da se malo izmaknemo od kuće i dece, i simbolično obeležimo godišnjicu.

Polovinom prošle godine dragi je povukao jedan nepromišljen potez. Dao je otkaz u firmi u kojoj je radio godinama, bez da je imao ideju gde će i šta će raditi dalje. Mislio je da će lako naći novi posao jer u svojoj oblasti ima 20 godina iskustva. Medjutim, situacija za zaposlenje je nikad gora, a on po prirodi malo inertan, i uskoro će biti godinu dana kako je bez posla.

Decu je, do skoro, čuvala bebisiterka. U želji da ne izgubimo ženu koja je 2.5 godine sa nama, i koju su deca odavno prihvatila, nismo otkazivali saradnju, sve u nadi da će se dragi ubrzo zaposliti. Meseci su prolazili, od posla ništa, i finansijski je postalo neizdrživo živeti od jedne plate i plaćati bebisiterku. Tako je moj dragi sada dobio nov posao, postao je bebisiterka ;) Od ranog jutra, do nekih 17-18h on je glavni. To je zaista naporno, lično sam mišljenja da je aktivnih 9-10 h sa dvoje sitne dece (3.5 i 2.5 god) teži posao od bilo kog drugog, i pomalo se nadam da će ga ova uloga razbuditi i pokrenuti da nadje posao.


Deca vole prženice. Bivša bebisiterka je deci sigurno jednom nedeljno pravila prženice za doručak, a i ja ih obevazno spremam vikendom. Sad su muški ostali sami, deca traže prženice, a dragi od mene traži da mu napišem recept :) Iako su prženice nešto savršeno jednostavno, nekom ko ih nikada za svoje četiri decenije života nije napravio deluju jednako nepoznato kao i neko egzotično jelo... Specijalno za ovu priliku sam odmerila šta i kako radim, jer inače pravim otprilike.

Najviše ih volim samo malo posoljene, onako dok su još vruće. Obično pojedem par komada dok spremam i tu i završim obrok. Dragi ne može da pipne prženicu rukom, ima neku meni neobjašnjivu odbojnost prema pipanju hrane, iako baš i nije previše pedantan tip. On prženice jede strogo viljuškom i nožem, i uvek ih kombinuje sa krem sirom ili džemom. A deca ne priznaju ništa drugo osim umakanja u prah šećer! Iskidamo komadiće pa svaki malo umočimo u prah šećer, pritom se obavežno zaprašimo kao da radimo u pekari i presvlačenje je neminovno :)

avgust 2008, na placu u Banatu

Sastojci:
stari hleb, najbolje "Sava" od pre 2-3 dana, 10-12 kriški
3 jaja
3 dl mleka
prstohvat soli 
ulje za prženje

Postupak:
1. U činiji razmutiti jaja viljuškom. Doliti mleko i so, i promešati. Ako će prženice biti samo slatke može se dodati i kesica vanilin šećera.
2. Svaku krišku umočiti sa obe strane u mešavinu jaja i mleka, i složiti na tacnu. Krišku ne treba potopiti skroz u ovu tečnost jer se lako može desiti da se previše natopi i raspadne, nego je samo kratko umočiti sa jedne, pa sa druge strane (napomena za dragog - moraju se malo umočiti prstići, nije ništa strašno ;)
3. Na zagrejan teflonski tiganj sipati ulja u količini dovoljnoj da pokrije dno u tankom sloju, i pržiti hleb otprilike minut-dva sa svake strane. Prva tura može da se prži na 6-ici, posle već treba smanjiti na 5 ili 4 da ne zagorevaju. Prženica spolja treba da dobije koricu a unutra da ostane meka.

Napomena:
Na teflonskom ili drugom non-stick tiganju prženice se mogu pržiti i na manje ulja, dve-tri kašike po turi, jedan duži period sam ih tako spremala. Kasnije se vratila suštini samih prženica - prženju :) pa malo povećala količinu ulja, ukusnije su mi takve. Ali u principu, dosta je fleksibilno na koliko će se ulja hleb pržiti.

Thursday, April 09, 2009

Zeljara, još jednom

10 comments

Pisala sam ranije o zeljari. Nastala je od patišpanj proje moje nane, a karakteriše je mramorni izgled na preseku zbog dugih traka zelja unutra. Ja sam joj i kumovala, projara + zelje = zeljara :)


Pravila sam je nedavno opet, malo sam povećala meru i napravila još neku sitnu izmenu, pa da zabeležim. Malac mi je pomagao, na svoj način. Iako sam mu rekla da oprano zelje ne treba brisati dok sam se okrenula on je uhvatio krpu i uredno tapkao preko lišća, a probao je i kako halogena sijalica reaguje na dodir sa liskom zelja : / Koliko u njemu ima znatiželje ali i inata, to je čudo jedno :)


Zeljara je ispala lepo, ali bilo je već kasno i nisam imala snage da dovlačim rasvetu i stativ, i fotografišem kako bih inače. Škljocnula sam par puta iz ruke, malo su mi žute slike, al' dobro ;) A prelepu zelenu rukavicu sa izvezenim Cooks and Bakes sam dobila od Minje. Minja, hvala puno! :)


Sastojci:
2 veze zelja
3 šoljice kukuruznog brašna (šoljica je od 100 ml)
3 šoljice pšeničnog brašna
1/2 kesice praška za pecivo
1.5 kašičica soli
5 jaja
2 šoljice ulja
1 šoljica mleka
1 kisela pavlaka (2 dl)
100 g feta sira
susam za posipanje

Postupak:
1. Zelje oprati. Iseći dršku, pa levu i desnu stranu preklopiti i po dužini iseći na trake. Treba da budu dugačke, tako će testo dobiti lepe šare iznutra, a i interesantnu, neravnu gornju površinu. Zelje se ne blanšira.
2. U vangli izmešati suve sastojke (brašno, prašak za pecivo, so), dodati tečne (jaja, ulje, mleko, pavlaku. Varjačom sve sjediniti. Dodati izgnječen sir.
3. Umešati zelje i izliti na pleh. Obilno posuti susamom i peći oko 40 minuta na 200°C ili dok ne počne intenzivno da miriše a korica dobije zlatan ton.

Wednesday, April 08, 2009

Neuspeli ratluk, drugi put

18 comments

Joooj, ne ide mi ovaj ratluk nikako, a ja zapela pa bog. Drugi pokušaj je bio ipak napredak u odnosu na prvi, ali je krajnji rezultat nažalost bio loš. Moram sad malo da iskuliram, pa ću probati još jednom, kroz par nedelja, nemam sad želju da žurim. Ako omanem i treći put, svečano ću objaviti da odustajem :)

Ovaj put sam krenula da pravim prema receptu sa Coolinarikinog foruma. Sve vreme sam pravila paralelu sa dva recepta na engleskom na koje mi je ukazala Palachinka (link i link). Baš sam studiozno prišla svemu, preračunavala cups u grame i obrnuto, i mislila sam da ovaj put nema šanse da pogrešim.

Pre svega, odnos sastojaka u ova tri recepta (Coolinarika forum, engleski recept 1, i engleski recept 2) je sličan, i drastično se razlikuje od Snecinog recepta po kome sam radila prvi put. Naravno, ne tvrdim da Snecin recept nije u redu, ali definitivno se dosta razlikuje od drugih. Interesantan detalj mi je da je ovaj drugi recept ostavila osoba pod nickom Snena. Jedno slovo razlike u nicku (Sneca - Snena), i jedan litar vode razlike u receptu. Slučajnost, sličnost, različitost, simpatično...

Šećer (750 g) i vodu (250 ml) sam stavila da se kuva. Kaže, treba da bude gust sirup. Dobro, gust će biti svakako sa toliko šećera, ali dokle da ga kuvam? Na prvom engleskom linku kaže da sirup treba da dostigne soft ball stage ili 115°C. Ja nemam taj kulinarski termometar ali sam se setila da sam na Coolinariki videla neki trik kako se proverava soft ball status. Nisam imala spajalicu, naročito ne neku koju bih komotno umočla u šećerni sirup, ali sam našla dršku metalnog rendeta (naučite me kako se reč rende menja po padežima!) na čijem kraju je rupa, i to mi je poslužilo za duvanje balona od sirupa. Jednom je izašlo nešto nalik na balon, sledećih n puta se samo raspršilo, ali ja sam smatrala da je sirup dovoljno kuvan jer ne bi trebalo da se karamelizuje. Gledala sam i na sat - pet minuta je trebalo da sirup provri, i još pet minuta da dobijem taj jedan balončić. Znači, ukupno 10 minuta kuvanja.


150 g gustina, tj. kukuruznog skroba sam razmutila sa litrom vode, vodu dodavala malo po malo, ne sve odjednom. Tu mešavinu sam dodala sirupu i sad je je još ostalo da kuvam, mešam, kuvam, mešam, kuvam, mešam... i tako dok masa ne počne da se odvaja od šerpe, tačnije da otpada sa kuhače. Nisam baš sigurna da mogu da kažem da znam kako izgleda nešto što otpada sa varjače/kuhače, ali pretpostavljam da to znači da cela stvar treba da bude gusta, a ne da curi. Zamišljala sam neku gustinu poput pudinga iz kesice ili još gušće.


Od momenta kad sam sastavila šećerni sirup i mešavinu vode i gustina prošlo je 20 minuta i smesa je počela da se steže. Prvo je izgledalo kao da počinju da se stvaraju želirane grudvice, a onda je cela masa postala gusta.


Ova faza je nesumnjivo kod mene izazvala veliku radost, jer prošli put nije bilo govora o stezanju tokom kuvanja. Kuvala sam neprestano mešajući čitav sat, dostigla priličnu gustinu i smatrala da je to to. Dodala sam malo sirupa od pomoranže za boju i ukus. Izlila sam sve na pleh obložen papriom za pečenje i ostavila da se stegne.



I steglo se lepo, baš je delovalo uspešno. Prevrnula sam želiranu tablu na poslužavnik i isekla kocke. Sve je bilo lepo, tekstura fina, ličilo je da će od ovoga ispasti solidan ratluk. Probala sam jednu kockicu i bila prilično zadovoljna. Moja kockica je bila mekša nego što je kocka industrijskog ratluka, ali probala sam i ratluk domaće proizvodnje koji je bio dosta mekši od industrijskog, i moja kockica me baš podsetila na tu verziju.


Ovde već deluje da je sve super, i šta bi sad moglo da podje po zlu? Medjutim, zaplet tek počinje :) Prah šećer! Sad je samo ostalo da svaku kocku uvaljam u prah šećer i poslažem na tacnu, naravno samo u jednom sloju, i the-end! Ali prah šećer je bio taj koji je pokazao manjkavost mog ratluka, i koji me je ubedio da sam opet negde, d'izvinete, za$rala.

Kockica uvaljana u prah šećer ubrzo počinje da se znoji. Isprva je tek malo vlažna, posle pola sata je solidno mokra, a nakon sat-dva se bukvalno cedi! Prah šećer je izvlačio vodu iz kockica, i pravio čorbu na poslužavniku. Jooooj, jako sam se razljutila, JAKO!


Pa šta sad da radim? Dala sam im još jednu šansu, jer mi se učinilo da su se gornje površine kockica malo zasušile i da se napravila neka vrsta korice. Svaku kocku sam ponovo uvaljala u prah šećer veoma obilato, sada čak pomešan sa malo gustina (tako je pisalo u jednom od ona dva engleska recepta), misleći da će možda i ostale stranice dobtiti koricu ako ih ostavim dovoljno dugo na vazduhu. Napominjem da sam kocke držala strogo odvojeno, da se nikako ne dodiruju. Ali ništa od svega. Dodatno valjanje u prah šećer je rezultiralo još većim cedjenjem kockica, naravno ne istog trenutka nego kroz sat-dva. Ukupno je otišlo oko 200-250 g prah šećera na dve ture valjanja.




Moja ratluk čorbica me navodi jedino na misao da smesu nisam kuvala dovoljno dugo. Da je sva ta voda izašla kuvanjem, valjda ne bi posle tražila izlaz kroz prah šećer?! Mada mi je i dalje potpuno fascinantno koliko su kocke same za sebe bile suve i postojane, pre valjanja u prah šećer. Čak sam nakon peha par kockica isprala pod vodom i ostavila na drugoj tacni - ostale su savršeno suve i svoje, mada bez prah šećera nisu vukle baš previše na ratluk.

Probaću još jednom, doduše kad malo zaboravim na sve. Dva poraza za redom me baš ne motivišu da odmah doživim i treći. Pokušaću da ratluk masu kuvam duže, da bude stvarno gusta-gusta, da je moram razmazivati po plehu a ne samo sipati i protresti.

A dotle, odličan je i kupovni :)

- - -
I evo ga, pa meseci kasnije, treći pokušaj i - treća sreća!
All rights reserved 2008-2014.
Maja Babić
http://mamajacooks.blogspot.com
kontakt: mamajacooks@gmail.com