Blogger Widgets
                   

Thursday, October 30, 2008

Bolnička hrana

Mladji sin je opet imao napad (Asthma). Morali smo hitno u bolnicu, dečiju bolnicu za plućne bolesti i tuberkulozu na Dedinju, gde smo već "stari" pacijenti i gde smo zadržani na lečenju. Ovo nam nije prvi boravak u bolinici, znali smo šta da očekujemo po pitanju terapija, uslova boravka i hrane. Prvi put sam ponela fotoaparat, da pokušam da zabeležim kako izgleda jedan bolnički meni.

Moji utisci su pomešani. Hrana, sa jedne strane, nije tako loša, mada su ovo jelovnici sastavljani pre verovatno 30 godina, i kao da se nisu menjali, kao da ništa drugo od hrane sada ne postoji. Ono što mi je neverovatno je da za bebe i decu koja ne još ne žvaću najbolje ima ukupno DVE stvari u ponudi - griz i krompir pire sa šargarepom i malo mlevene piletine. Prošle godine kad moj malac nije imao ni godinu dana svaki svakcati dan našeg tadašnjeg boravka u bolnici je jeo griz i taj pire. Dala bih mu malo od svog jela ako je nešto čorbasto ili malo hleba da žvaćka, ali u principu je živeo od griza i pirea.

Utisak kome ne mogu da se otmem je količina nemaštine. Ne mogu da shvatim da se i danas koriste plehani tanjiri, da su svi do jednog iskrivljeni i ljuljaju se ako ih spustite na ravnu površinu, da nema stočića za jelo nego smo primorani da jedemo sa nogu ili na krevetu, a ne daj bože da uflekamo čaršav jer novi teško da bi dobili, da uvek fali escajga i šolja i da kao alat za mazanje margarina na hleb uvek dobijemo kašiku.

Nemaština se naravno oslikava i u vidu manjka posteljina, totalnog izostanka jastuka (ja sam zamotala moju jaknu i uvukla u jednu maicu), stadijuma raspadnutosti natkasni, količinom rđe na stalku za infuziju, načinom fiksiranja boce kiseonika za krevetac (vezivanjem jedne tetra pelene oko boce i šipke kreveca). Tuš kabina za mame je jedna jedina na celom spratu, a crevo tuša je probušeno i nije moguće oprati se osim čučeći ispod slavine. Da ne grešim dušu, vidi se da je nešto u skorije vreme radjeno, npr. promenjeni su svi stari drveni prozori, i stavljeni PVC.

Osoblje je u 90% slučajeva ljubazno. Od lekara, sestara pa do servirki i spremačica. Bude i po neka nadrndana sestra, ali uglavnom su ok, što je meni dodatni jak utisak, jer sam u drugim zdravstvenim ustanovama doživljavala uglavnom suprotno.

Doručak 1 - hleb, kocka margarina i džem. Nisam slikala, još nisam imala aparat tada. Dakle, tri kriške hleba, jedna kocka margarina zahvaćena kašikom, i brdašce neke marmelade. Sve onako na gomili, na jednom tanjiru. Poslužavnik nekad dobijete, nekad ne.

Doručak 2 - dva kuvana jaja, tri lista šunke (tj. nešto što oni zovu šunkom) i hleb. Malac obožava jaja i kad ih je video, još na kolicima koja servirka gura, počeo je nestrpljivo da ponavlja "Jaja! Jaja!" :)


Doručak 3 - tri viršle, kocka margarina i hleb. Uz doručak ide i pitanje "Hoćete li mleko ili čaj?", ja zatražim mleko, a onda dodatna molba "Jako smo tanki sa mlekom, molim Vas da ga uzmete samo ako je za dete, a ne za Vas." Potvrđujem da je za dete i dobijam jednu poveću kutlaču mleka...


Ručak je uvek neko kuvano jelo ali bez mesa ili sa mesom u tragovima. Kuvana jela su uglavnom ukusna, jedino što su uvek pomalo neslana. Sećam se da smo prilikom prošlogodišnjeg boravka jednom dobili ribu i krompir salatu, što je za promenu bilo lepo, ali sećam se i sa koliko muke sam tu ribu čistila, jer niti sam imala mesta na tanjiru, niti pošten pribor, a malac sve vreme u krilu pa dodatno otežava misiju. Sada uvek ponesem nož, viljušku, kašičicu, šolju ili neku činiju, ali uvek zaboravim slanik ;)

Ručak 1 - boranija, bila je sasvim ok. Nisam slikala, tog dana sam bila bez aparata.

Ručak 2 - pasulj i kupus salata. Ovaj ručak nam je oboma bio najslađi i ekspresno smo smazali sve iz (jednog) tanjira :)


Ručak 3 - krompir paprikaš. Ovo bio ručak u danu kada smo se pakovali za otpust, i samo smo čekali da tata dodje po nas. Kad se služio ručak ja sam odbila, za šta se ispostavilo da je bila loša odluka, jer se malac zalepio za tanjir krompir paprikaša naše cimerke, koja mu je od svoje porcije davala po malo da ne bi kukao! :) Nisam probala paprikaš, ali izgledao je ukusno, a kako je i aparat već bio spakovan nisam ni slikala.


Večera 1 - hleb i krem sir, jogurt. Nisam slikala.

Večera 2 - makarone sa sirom, jogurt. Sećam se ovih makarona i od prethodnih boravaka u bolnici i uvek su bile ok, ali neslane. Naravno, od viljuške ni traga, opet smo dobili kašiku.


Večera 3 - burek i jogurt. Burek je stvarno jedan od boljih koji sam jela uopšte. Sir je malo kiseliji za moj ukus, ali su kore fantastične. Malac je slabo jeo tako da sam se ja pošteno omrsila te večeri.


Vratismo se kući, i sad opet sami moramo da smišljamo šta da kuvamo ;) Ako ništa drugo, u bolnici makar nisam razmišljala o tome, niti o pranju sudova posle :)

20 komentara

  1. Joj srce malo, baš mi je žao što svako malo mora u bolnicu. Poznat mi je taj jelovnik iz bolnice jer sam u trudnoći 3 puta bila po nekoliko dana zadržavana pa je jelovnik IDENTIČAN. Možda niste imali prilike da okusite i bolje ako niste, ali na kraju nedelje često znaju da pomešaju sastojke od prethodnih dana koji su im ostali pa da to posluže - boranija, grašak, kupus, pasulj... e to je nešto najodvratnije što sam videla ikad... tako je bilo u Narodnog Fronta.

    Nadam se da je maleckom sada bolje, želim vam sve najlepše i da sad ručkate lepo kod kuće. Kuća se uvek posle bolnice čini (meni makar) kao jedna božanstvena palata u kojoj svega ima u izobilju :-)

    Pozdrav

    ReplyDelete
  2. Kada sam videla prvu sliku malca odmah sam se naježila i rastužila, iako te u suštini ni ne poznajem, a onda kako sam čitala tako su mi se oči punile suzama... I na početku da kažem da malcu želim ZDRAVLJE jer mi je tako tužno kada im nešto fali... i tako se osećam bespomoćno...
    A o uslovima u bolnici i hrani da ne pričam... tata mi je pre skoro 10 godina imao saobraćajnu nesreću i mesecima boravio u bolnici pa sam se nagledala svačega i zato svima kojima želim ZDRAVLJE ne kažem to iz pristojnosti već iz najiskrenije želje...
    Još jednom želim mu brz oporavak i da mu uvek mama kuva... pa makar morala smišljati i prati sudove :)

    ReplyDelete
  3. Joj skoro sam zaplakala od muke... :(
    Prestrašno stanje u bolnici. Kod nas stvari idu na bolje bar mi se tako čini. Dosta toga je renovirano a ono što nije nadamo se u skoro vrijeme da će biti. Puno pozdrava malom junaku koji sve to stojički izdržava!!!

    ReplyDelete
  4. Joj, baš sam se rastužila. Presladak ti je i hrabar sinčić. Nadam se da je bolje. Hrana stravično izgleda, mislim da ni kod nas nije ništa bolje.

    ReplyDelete
  5. Hvala, devojke, na recima razumevanja.

    Kad sam napisala post i iscitala ga, delovalo mi je kao kuknjava, pa sam se vratila i malo ga korigovala, jer sam zapravo htela da pisem o hrani a ne o decijoj bolesti, ali opet ne mogu to dvoje da odvojim, pa sam se stoga malo nasalila na kraju u vezi (ne)kuvanja i (ne)pranja sudova, da ne pretvorim ceo post u zalopojku.

    Iako je stanje po bolinicama generalno jadno, ja sam htela da zapisem/zapamtim kako ukus i sastav te hrane i nije toliko los koliko pakovanje u kome stize. Ti kontrasti mene fasciniraju. I uopste kako se svi ljudi, kad silom prilika moraju da borave u bolnici, brzo nasetuju da je to dato stanje i da tako mora...

    Moj prvi susret sa bolnicom je bio porodiliste. Ja sam toliko jedva cekala da odatle izadjem, samo da zgazim nogom u svoju kadu... Drugi porodjaj u istoj bolnici je bio ista prica, ali sam znala sta da ocekujem i nisam se toliko isprepadala kao prvi put. Mada, i taj prvi put je bio otreznjenje (za mene pomalo razmazenu po nekim pitanjima), jer sam shvatila da covek/zena moze mnogo vise nego sto misli da moze, samo ne daj boze da ih muka natera da sve svoje mogucnosti spoznaju...

    Kuriozitet iz porodiljskog menija je, secam se, bio kupus na 100 nacina, iako je isti jako lose rangiran kad je u pitanju ishrana dojilja.

    Pozdravi!

    ReplyDelete
  6. Joj što sam se rastužila :(

    Želim sve najbolje maleckom, pravi je andjelčić!

    ReplyDelete
  7. Dirnuo me ovaj tvoj post, jako. I zbog tvog mališana, a i zbog sve djece koja moraju boraviti po tim bolnicama :(
    Možemo se samo nadati da će jednom vlastodršci doći pameti i shvatiti da nema države bez zadovoljnog naroda.
    Ovdje mislim na cijeli Balkan :(

    Tebi i tvom mališanu želim što manje boravaka u bolnici, makar morala svaki dan prat brdo sudja :)

    ReplyDelete
  8. Dusica, mala, slatka.

    Poljubi ga u nase ime i pozeli mu da nam brzo, sto brze ozdravi!

    Ove slike bolnicke hrane i opis uslova su me pogodili da nemam reci. Nisam ja to zaboravila, ali sam te scene potisnula negde duboko u sebi...

    Veliki pozdrav,
    Zorana

    ReplyDelete
  9. Marija, Studena, Zorana,
    hvala vam.

    ReplyDelete
  10. Misic mali, nek sto pre ozdravi i da mu se to vise ne javlja! :-*

    ReplyDelete
  11. jako sam s e rastuzila, ali i kod nas nije nista bolje, rekla bi da je isto i vezano za hranu i escajg i tanjure i sve ostalo...
    sin ti je presladak, super su mi plavi deckici,nego sto je bilo sa rukicom

    ReplyDelete
  12. Rucica tj dlan je bio fiksiran zbog bronile.

    ReplyDelete
  13. Baš mi je žao :(
    Bitno je da ste sada kući, gde mama sprema sve ono što se voli :)
    Poljubac za malog,plavog medića :)

    ReplyDelete
  14. Meni je knedla zastala u grlu citajuci ovo. Sjecam se nasih bolnica i uslova, i samo se molim da se uslovi promjene na bolje. Ja sam starijeg sina rodila na carski rez u Banjaluci i poslije 10 dana boravka sam izasla na svoju inicijativu (potpisala sam na otpusnoj listi) jer sam bila na ivici, mislila sam da cu umrijeti. Imala sam manje od 50kg kada sam izasla i mislim da sam u kupatilu provela taj citav prvi dan kupajuci se (u bolnici nema tusa niti kade). Kosu mi je mama morala rascesljavati satima...uf, sva se najezim od pomisli. A kad jos vidim ovako malu djecicu u bolnici, dusa mi se trga :(

    Malenom zelim brz oporavak i da vise nikad ne mora ici nazad. :)

    ReplyDelete
  15. majo, vidim da tvoj blog vodi ovaj mjesec pa rekoh da te procesljam malo. naidem na ovaj post. propustila sam ga jer, mislim, da smo tada bili u queenslandu.
    rastuzi me i rasplaka sam pogled na tvoje dijete s imobiliziranom rucicom. ja ne mogu podnijeti patnju a kad je rijec o djeci i zivotinjama tu, brate, placem ko malo dijete.:( nadam se da mu stanje s asthmom ide na bolje i da u meduvremenu nije morao u bolnicu.
    sto se hrane tice... ovdje u bolnicama nije tako lose. nije servirana u metalnom posudu vec u keramickom ali obroke dobijaju samo djeca dok su roditelji osudeni na kupovanje u kantini. takoder, spavamo na nekakvom pomocnom lezaju, citaj poljskom krevetu. tusevi su sasvim ok a osoblje je nevjerojatno ljubazno. jos nisam naisla na nekog sarkasticnog ili nedajboze nadrdanog.
    sto se nozeva i viljuski tice imam dojam da su namjerno izostavljeni. valjda se boje da se nekog ne povrijedi.:)

    ReplyDelete
  16. Draga,cim sam videla sliku odmah sam stala da napisem par reci jer me u srce zabolelo.Neidem cesto na blog,nemam vremena,imam i ja malog sina nema jos ni 2 god.Sva sam se najelila kako mi je doslo tesko dok citam tvoje napisane reci...Dobro je da ste kuci,da je sve ok.Zalosno je to u nasim bolnicama..Doktori su im super,ali nazalost nemaju mogucnosti da se pokazu i da pruze sve potrebno..Gledam ovde kako je sve na svom mjestu a znanje im nije ni u pola kao nasima..Zelim mu brzi oporavak,ja uvjek kazem Bog cuva djecu,..Pozdrav draga od mene.

    ReplyDelete
  17. Buba, ovaj post je pisan pre dve godine, oporavili smo se od onda vise puta. Ali drugo se nista nije promenilo, bili smo pre mesec dana opet na istom mestu, sa istim jelovnikom... Jedino smo sada malo stariji, pa smo zreliji u svakom pogledu, i odmah je lakse. Redji su napadi, a i oko hrane ne brinem :) Pozdrav tebi i tvojima,
    Maja

    ReplyDelete
  18. Uh draga Majo, sad naiđoh na ovaj tvoj post i rastužih se do suza, strašno je to kako se u ovoj zemlji ništa ne menja na bolje već godinama i decenijama, i kako siromaštvo izbija iz svih pora društva. :( Što je najtužnije, deca-naša budućnost, njihovo lečenje i medicinski tretman su najviše ugrožena...
    Imala sam slično iskustvo letos, kad sam sa unukicom zbog njene upale pluća provela osam dana u dečijoj bolnici u Prokuplju... i sad mi stoji knedla u grlu kad se setim tog vremena, strašno, da strašnije ne može biti i ne daj bože nikome da mora da provede neko vreme zbog bolesti u našim bolnicama, posebno sa detetom...

    http://jaca57.blogspot.com/2011/06/go-u-prolom-banji-sa-srecicom-i.html#comments

    Nadam se da je malom medenjaku sad dobro, da je ojačao i da je ovo deo samo jedne ružne prošlosti.
    Poljubac mila tebi i tvojim dečacima :)))

    http://jaca57.blogspot.com/2011/06/go-u-prolom-banji-sa-srecicom-i.html#comments

    ReplyDelete
  19. Hvala Jaco. Nakon ovog puta kad sam napravila ove slike, u toj ustanovi smo bili nebrojeno puta, navikne se covek na sve. Ovo je prva godina da nismo nijednom prespavali tamo, uskoro cemo oduvati pet svecica na torti, i ja bih rekla, mada ne smem glasno, da smo izrasli iz astme...

    ReplyDelete
  20. Ja se Majo rasplakah :( ! Prvi put vidim i citam ovaj post. Citava bujica secanja me je zapljusnula gledajuci ovo tvoje lepo dete na bolnickom krevetu. Citavo sam svoje detinjstvo provela u bolnici,i sasvuim mi je poznata ova tvoja prica. Razlika je samo u uslovima tada i sada. Tada su bolnice bile sasvim pristojne i hrana takodje.

    ReplyDelete